| Home | Odgoj matica | Proizvodi | Pcelarske teme | Linkovi | Kontakt |

 

U poseti Doajenu srpskog pcelarstva,

 

"BOGATAŠ U SRCU "

 

Svako ljudsko živo bice na ovom svetu, nekom nešto ?duguje?. Pojedinacno, pre svega roditeljima što nam život podariše, uciteljima što nas pismenosti nauciše, dragom Bogu što nam snagu i ljubav daje, da istrajemo u ovim teškim vremenima, bez vremena sa ljudima bez ljudi…, kolektivno kao narod ?dugujemo? precima što nam otemeljiše kulturna nasleda, ratnicima što nam slobodu doneše, a mi pcelari dužnici smo znanim i neznanim kovandžijama, plemenitim ljudima koji nam u ?dušu usadiše? ljubav prema divnim i najradnijim živim bicima ovoga sveta.

Ideja Daca Dramlica, na junskoj sednici IO SPOS-a u Vrdniku da se naš casopis obogati sa reportažama , ima smisla jer se samo tako, široki pcelarski citalacki auditorij (i ne samo pcelarski) obogacuje novim saznanjima satkanim na iskustvima pcelarskih velikana i znalaca.

 

Rukovoden ovakvim mislima, odvažio sam se da za naše kolege napišem susret sa izuzetnim covekom i pcelarom, deda Živanom Veselinovicem...

Valjevo. Stara pijaca. Ilindan, leto Gospodnje 1975. godine. Sve vrvi od sveta. Cuveni trodnevni Ilindanski sabor. Muzika trešti na sve strane, prodaje se ?sve i svašta? ali jedna tezga je privlacila pažnju. Natpis, ?Pcelarstvo Veselinovic? , iza nje mladic (imao je tek 60 leta), sa šešircetom po imenu Živan Veselinovic. Znatiželjan (otac mi je bio pcelar), razgledao sam, zapitkivao i bio pomalo dosadan, no tada “drug Živan” ( bilo je to vreme drugova a ja sa 23 godine vrlo uporan), pokaza osobine velikog coveka i pcelara, bez imalo ljutnje mi je o svemu pricao i detaljno objašnjavao. Tada mi rece da je iz Cerovca kod Šapca i da je iz pcelarske familije.

 

Iskreno, ponešto sam i shvatio ali više toga i nisam, ali jednu recenicu sam dobro zapamtio jer na rastanku ga priupitah da li se može od pcelarstva živeti?

Živan mi stavi ruku na rame i rece: “ Moj mladicu, od pcelarstva se ne može živeti , od pcelarstva se može obogatiti ”.

Tu recenicu nikada nisam zaboravio, ali pošteno, nisam ni razumeo o kojem bogastvu je rec.

Vrlo cesto sam prijateljima, pcelarima na prostorima planine Zlatara pricao o tom susretu, a iskreno sam se obradovao kada sam u martu 2004. godine video na TV Beograd , razgovor sa Živanom Veselinovicem. I odlucih, otici cu da vidim u “kakvom je stanju ovaj za mene dugogodišnji potajni idol u pcelarstvu”.

I ukaza se prilika. Damljan Dramlic iz Lucana mi je bio vodic, jer je nedavno sa Udruženjem posetio ovog pcelarskog veterana. Uz put mi je pricap sa neskrivenim oduševljenjem o onome što je video i doživeo kod dede Živana.

Na pet kilometara od Draginja, ulevo od manastira Kaone u mestu zvanom Kozarica, zaustavismo se ispred lepo uredene kapije. Srce mi je jako udaralo, jer sam, dok je Damljan zvonio, sa nestrpljenjem ocekivao susret sa covekom koga sam video ravno pre trideset godina, zamišljajuci ga kao vremešnog coveka sa štapom.

Ali, pred nama se pojavio cio i nasmejan covek, blagog pogleda i hitrih koraka, docekujuci nas raširenih ruku uz domacinsku i pcelarsku dobrodošlicu. Lice ovog starine, bez ijedne bore (kao da ga je svakodnevno medom premazivao), bilo je skoro isto kao i pre tri decenije, jedino je seda kosa otkrivala ovu vremensku distancu. Med, hladna voda i kafa koju posluži Živanova saputnica, baba Leposava otkri narav ovih divnih Posavaca. Veseli i cili raduju se kako rekoše svakom novom susretu, ovde nema skrivenih tajni, svi su dobrodošli.

Sa pažnjom smo obišli dvadesetak ari uredenog placa, planski osmišljenog i zasadenog orasima, kruškama, jabukama, trešnjama i smokvama, koji je Živan kupio pre 17 godina, iskrcio i nacinio pravu pcelarsku oazu. Zapazismo betonske tranšeje na kojim su postolja za preko 200 tek odnetih košnica na lipovu pašu. Tu je bilo oko stotinak nukleusa i pedesetak aktivnih košnica, izmedu njih paradaiz, krastavci, jagode, dinje i sve to deda Živan i baba Leposava, sami obraduju.

 

Nije slucajno Živan izabrao ovo mesto podno prelepoga manastira Kaona koji se dici vekovima, kao i deda Živan decenijama, unicima i praunucima.

Posebna prica su radne prostorije prepune alata i pribora licne konstrukcije, koji mladim pcelarima mogu poslužiti kao ucila iz pcelarstva. Ponosno nam je pokazivao sušac polena, bežalice, transportne mreže, zatezace žice, suncane topionike, hvatace polena, razne pcelarske noževe, skidac poklopcica i još mnogo toga. Košnice i nukleuse, kako rece, sam izraduje od samog pocetka bavljenja pcelarstvom a saznadosmo da se time bavi od 1931 godine. Izracunasmo: 74 godine druženja sa šcelicama. Na citaocima je da procene kakvo i koliko je to sikustvo.

Dakle, najstariji aktivni srpski pcelar, Živan Veselinovic koji ce, u trenutku kada ovaj tekst budete citali , imati 90 godina, opslužuje preko 250 košnica, koje je svojom rukom sagradio, sa suprugom Leposavom koja je ušla u devetu deceniju života.

Godišnje proizvede i proda preko deset tona meda, polena, propolisa i ostalih pcelinjih proizvoda. Prepun je planova za buducnost i opsednut željama da pcelarstvo, što više mladima približi.

Pcele iznad svega voli, u njihovim rojevima je, kako kaže u šali, pronašao eliksir ljubavi i dugovecnosti. Zdravlje ga zahvaljujuci tom druženju, stalnom radu i pravilnom korišcenju meda, dobro služi.

Rado prica o rodnom Cerovcu u kojem su veselinovici ( koji su, kako predanje govori, od iste loze iz koje je izrastao i poznati " pesnik " macvanskih zelenih vajata Janko Veselinovic) generacijama duboke brazde covecnosti zaorali.

" Pcelarsrtvo nam je u genima, u porodicnoj tradiciji. Jednostavno ne možeš biti Veselinovic, a da nemaš koju stotinu svojih košnica i da se pcelama ne baviš. I moj pradeda i deda pa i baba Živana i otac mi Obren kao i ja i moji sinovi i unuci, gajimo, vec treci vek, pcele. Samo "Medeksu " su moji Veselinovici godišnje isporucivali više od 30 tona meda. A ja prozvedem, sa ovim svojim društvima i uz pomoc supruge, svakog leta nešto više od deset tona meda i najcešce ga prodajem na istoj tezgi (vec 33 godine) na pijaci u Valjevu. Još uvek, Bogu hvala, sam kola sa prikolicom vozim, i sve oko pcela stignem da uradim. "

Redovno prati sve što se o pcelama i medu objavi (redovno cita pcelar), a nikada ne žali truda da svoje iskustvo sa drugim pcelarima podeli.

 

Videsmo i brojna priznanja koja je deda Živan dobio za rad u pcelarstvu, širom Evrope, a na rastanku, stisak ruke i zagrljaj, a još i poziv " dodite nam opet " , govorili su sve o ovom pcelarskom velikanu i nadasve dragom coveku.

Dok pišem ove redove o susretu sa deda Živanom, cini mi se da sam odgonetnuo tajnu njegove recenice, izgovorene ravno pre tri decenije! I konstatujem deleci mišljenje sa Damljanom:

Valjda je tajna Živanove dugovecnosti u tom radnom zanosu i ljubavi koju mu pcelinji rod uzvaraca. U radostima susreta sa novim poznanicima, starim prijateljima i brojnim potomcima, koji nastavljaju pcelarsku tradiciju Veselinovica. U osloncu na suprugu Leposavu, sa kojom deli svaki posao i radost. Ili možda u onoj lepoti i daru Posavotamnave? I zvuku zvona sa drevnog manastira Kaona, koji krepi pravoslavljem i jutrima blagorodnim.

 

Na Zlataru, juna/2005. godine Đoko Zecevic

 

 

 



Copyright © 2006 Djoko Zečević, Web design by Milan Jovanović